Muzej "Fruškogorskog penušavca"

Milan Kovačević, pedesetogodišnjak iz Jaska, želi da otvori muzej, u kojem će izložiti sve što mu je ostalo od oca Stevana Kovačevića, čuvenog i prvog proizvođača pjenušca u Sremu. Mašina za pravljenje pića, burad, etikete i boca "fruškogorskog penušavca" ostaće da podseća kako se nekada u ovom sremskom selu proizvodio i punio šampanjac i bezmalo četiri decenije služio na diplomatskim prijemima, kao i na Belom dvoru kod Josipa Broza Tita.

Sećanja na proizvodnju pjenušca u njegovoj porodičnoj kući i dalje ne blede. Podrum pun buradi, praznih boca, pampura... deo su lepih uspomena.

"Otac je sa 16 godina otišao na rad u Francusku. Tamo je radio na jednoj farmi, gde je upoznao dva prijatelja koji su imali vinariju i proizvodili šampanjac, i oni su ga uveli u svet tajni pravljenja vina. Kada je 1960. godine rešio da se vrati u tadašnju Jugoslaviju, oni su mu poklonili mašinu za pravljenje šampanjca. Zasadio je vinograd na 70 ari i sa prvim rodom počeo proizvodnju od 2.500-3.000 litara vina godišnje" - priča Milan.

Posle samo tri godine od prve proizvodnje vina, Stevan je počeo da proizvodi šampanjac pod nazivom "fruškogorski penušavac". Sa mašinom iz Francuske punio je 200 boca dnevno.

"Proizvodnja i prodaja išle su veoma dobro. Taj šampanjac bio je izlagan na domaćim i međunarodnim sajmovima pića. Služio se na trpezi kod Tita, ali i za vreme kada je Broz bio na putevima mira. Strane delegacije, pri povratku u svoje zemlje, obavezno su nosile gajbu od 15 buteljki jazačkog šampanjca" - ističe naš sagovornik.

I sve je išlo "kao podmazano" do 1988. godine, kada se Stevan razboleo i morao da prekine proizvodnju.

"Posle očeve smrti, razmišaljao sam da nastavim, međutim, ulog je bio veliki. Vinograd je bio star, trebalo ga je obnoviti. Tehnologija je u međuvremenu napredovala, mašina je bila zastarela, boce je trebalo uvoziti iz Italije, a ja toliko sredstva nisam imao. Jedino sada što želim, to je da sačuvam sećanje na oca i "fruškogorski penušavac" otvaranjem muzeja, u kojem bih izložio sve što mi je od očevog posla ostalo" - setno govori Milan.

U podrumu na mašini za punjenje penušavca i na buradima, na četkama na kojima su se prale boce... nahvatale su se paučina i prašina. Sve stoji i čeka neke druge ruke ili staklene vitrine, gde će posetioce vratiti u neko davno vreme...

Milan danas radi kao mesar u jednoj klanici kod Rume, oženjen je Sofijom, sa kojom ima dve ćerkice, Ivanu od devet i Kristinu od šest godina. Čuva bezbroj novinskih napisa o ocu i njegovoj proizvodnji.

Recepturu čuva za ćerke

"Tajnu spravljanja dobrog šampanjca, po francuskom receptu, otac mi je ostavio u amanet. Ja se time neću baviti, ali ću recepturu i ja ostaviti svojim ćerkama, da imaju, pa ko zna, možda će jedna od njih pokrenuti dedinu proizvodnju" - dodaje Kovačević.